Andjeo skinutih krila

Iskreno, ne znam zasto sam se vratio ovde. Nisam ni citao tudje bloggove sem jednog, a nisam siguran da li bi doslo do neceg, neke promene i da sam procitao na vreme, s obzirom da je bilo davno.
Recicu da sam tuzan. Da, verovatno niko ne bi ocekivao da ja to javno kazem, napisem i slicno. To se ne ocekuje od mene verovatno. Ali, svako ima dusu, osecanja, emocije. Bilo lose ili dobre, ne mogu se zanemariti kako god gledali.
Nema ovde puno sta da se napise, jer ipak izbegavam patetiku, a ni licno je ne volim kod drugih ljudi. Mislim da je dovoljno reci, za pocetak makar, da je gubljenje neceg jako tesko.
Moze to biti novac, neka druga materijalna stvar,a opet  moze biti i osoba,ljubav, prijateljstvo,cak i neka osecanja se mogu izgubiti.
Nikad nisam bio osoba koja...pokazuje puno emocije, osecanja. Pred drugima uvek jak, cvrst, nekad mozda agresivan, arogantan ili cak mozda i veliko samopouzdanje koje je predstavljeno na pogresan nacin, nesiguran i neosonovan u ocima drugih. Voleo bih da kazem da sam to radio zarad sebe samog, medjutim nije to potpuno tacno. Takav sam bio i zarad drugih. Ne mozes nekome pomoci ako si sam nesiguran. Niti da budes podrska, niti da das savet, ako se od tebe trazi. Zato sam se trudio da budem nekad i oslonac drugima, da prebrode probleme i da se osete sigurnijim. Ne mogu da kazem da sam uvek uspevao, ali generalno sam zadovoljan, i mislim da cu i dalje nastaviti. Moje licne akcije u zivotu mozda ne pokazuju neku ambiciju ili najcvrsci argument, ali ne znaci da tako zelim da i drugima bude. Zelim da svako uspe u necemu ili ako moze u svemu. Da budu sigurni, da se lepo osecaju i uzivaju.
Znam da svima dodju teski periodi. I ja ih imam, a pogotovu sad. Meni najteze pada gubitak. I to neke osobe i ono sto je ona donela i doprinela mom zivotu. Zivot ide dalje, slazem se, ali trenutno bas nije to na umu niti nesto olaksava.
Ne kazu dzabe: "Imadoh ne znadoh, izgubih saznadoh". Cak mislim da sam i znao sta imam, ali da je pri odsustvu toga to postalo mnogo jasnije.
A eto, sad gledam sebe  i primecujem...znam da bih trebalo da pustim da mi bude lakse, ali toliko cuvam u sebi, ne dozvoljavam. Cak i kad sam se prepustio osecanjima, nikad nije bilo skroz otvoreno, prepusteno na slobodu, da se izbaci to iz mene. Tako ce biti i nocas...
Ne mogu pisati vise....nedostajes mi...

Pa kad se bolje razmisli, bolje je neke stvari prihvatiti takve kakve su, nego se boriti protiv njih. Opste govoreci. Osim mozda onih najgorih, losih. A i ako to morate, pa onda pokusajte da to prilagodite sebi, da manje utice na vas. Ja sam prihvatio da sam pametniji od drugih. Od nekih. Ne zato sto sam umislio da je tako, nego mi iskustvo tako govori i nemam nikakvu sumnju u to. Prihvatio sam da ljudi grese. Da nisu u pravu. Vise necu da imam problema, rasprave, svadje kad neko gresi i kad nije u pravu. Ne kazem da se predajem. Nikako. Prosto ako se nesto uzastopno desava, ponavlja, to prelazi u cinjenicu, a sami znamo da slabo postoje argumenti protiv cinjenica. A takodje, ne kazem ni da nemam svoje misljenje. Ako nekom treba moje misljenje, neka me pita. Mozda cu reci ponekad i ovako, ali necu zalaziti u detalje. Sve u svemu, moze da izadje iz ovog nesto dobro, a mozda i nesto lose. Mozda i gresim negde, mozda neki u ovome vide gresku. Opet svako svoje misljenje ce izneti ili razmisliti. Naravno, i druga strana ce reci nesto slicno za sebe, sto ja s tim nemam nikakvih problema. :)

Pa...iskreno necu bas pisati nesto specijalno danas, pisem cisto da bih eto nesto napisao, doslo mi je :) Mozda cu se i delom nadovezati na neke postove mojih prijatelja. Ne razumem nekad ljude. Previse komplikuju svoj zivot. Ili je to mozda do mene, da u svemu vidim jednostavnost zivota, da mozda zanemarujem neke stvari, ne vidim ih? Ali, opet da li je bitno? Jer mislim da svaka osoba treba da bude kakva jeste. Ako ste korektni ok...to je supe. Ako ste osoba koja laze, ok...lazite, niko vas ne moze naterati da ne lazete. Dobra ste osoba? Nema problema, sirite vasu dobrotu. Ali nemojte se opterecivati da li je to sto bilo sta radite vredi ili ne, da li vas drugi priznaju ili ne. Smesno mi je kad ljudi pocnu da pricaju o tome. Ispada da ceo zivot zavise od drugih, drugih misljenja itd. Bas sam citao par puta jednu osobu, govoreci kako je korektna. Sta je korektnost? Niko ne moze da tvrdi da je vasa korektnost ispravna u stvari, da je realna, da je pozitivna, negativna. To je samo vase sopstveno vidjenje. I ja sam korektan, iskren. Ne hajem puno da lazem, da mazem nekom oci, ni da nekome nesto govorim neke izmisljotine i lazi samo da bi mu bilo bolje. Stvari su takve kakve su i tu nema mnogo rasprave. Kad se nesto desi, jedino sto mozemo je da prihvatimo ili da ignorisemo. Ali jos je smesnije kad se neko suprotstavi vasoj korektnosti, stavu, misljenju...i prave razne argumente. Ok, ako vam ti argumenti pomazu da zivite, da odrze vas karakter, nema problema. Ali zasto bih ja obrazlozio svoje argumente ako se protivim necemu? Ako sam rekao da je nesto tako, onda je za mene tako i neki drugi argument nema tu mesta, osim ako ga zatrazim. To su stvari u koje sumnjam, pa hocu da ili ojacam svoj stav, argument ili oslabim. Drugima zelim da misle za sebe, da se uzdignu, da ocvrsnu, da ne zive u svet iluzija i preteranog razmisljanja. Ne kazem da nemate prijatelje, da ne razgovarate, da budete sebicni i slicno. Pricam o tome da se ne treba previse opterecivati stvarima koje su takve kakve su i koje se ili nece ili ne mogu promeniti. Verovatno sam nalupao po vama, ali koga briga. Citajte ako hocete, komentarisite ako zelite. Ja bih obe opcije voleo da budu, ali ako ne bude, necu se okretati u krevetu.

Ne, nisam ja u pitanju. Ovaj post cu posvetit svim ljudima, a neki ce se pronaci u ovome, pgotovo ona osoba zbog koje sam dobio zelju da napisem ovaj post. Necu nesto duziti, bice kratko. Svaki dan se suocavamo sa nekim problemima. Neke zanemraimo, jer su mali, ne okupiraju nam paznju. Neki su veliki, brgovi i stene koje se nadju na nasem putu zivota. Mozete ih zaobici, ali ce zato praviti senku nad vama kad je zaobidjete. Mozete da porusite,razbijete, oduvate u vazduh. Ali ostace komadici, necega sto cete razmisljati da li je t o tako bilo ispravno. Ali nemojte da pokazujete to brdo ostalom svetu, a onda reci da ga zaboravimo. Pogotvo medju prijateljima. Secam se kad sam ja pokazivao planine i brda mojih problema, jedno zeleci da mi pomognu, drugo samo da bih se zalio. A u poslednje vreme, vc malo duze vreme, ne pokazujem ih, trudim s da hodam po ravnicama zivota, da nailazim na bas mala uzvisenja, izbocine. Ali ono sto zelim reci, postoje problemi koje ipak moram da podelim, da potrazim savet, da pitam za misljenje. Mnogo puta su mi prebacili zbog onoga sto sam radio, cisto da bi ljudi znali da ih imam i da cuju kako kukam. Ali sad...pa sad ja hocu da pomognem drugima, kao sto i danas pustam da drugi pomognu meni kad god iznesem problem. Nemojte kukati drugima za problem, a posle ignorisati ostalo sto dolazi posle toga. Ti znas, nadam se, o cemu pricam. Znaj da je svaki problem resiv, pre ili kasnije, ali da treba i da prihvatis druge da stanu uz tebe, pored tebe i da to brdo pomere, izravnaju, makar ublaze ili cak podmetnu ledja, ruku za tebe. Ne prebacujem nista, ali bas nista. Znaj samo da uvek mozes da se obratis meni za bilo sta ako naidjes na planinu. A to vazi i za ostale.

U poslednje vreme slusam puno album Gods of War od Manowar. Sto ga vise slusam, osecam se....snaznije. Kao da me nista ne moze pomeriti. I vecu prkos prema necemu sto nisam mogao prkositi. Shvatio sam da na ovom svetu, ako to vi zelite, nema nista sto moze da vas sputa, bar mentalno. I da se treba boriti za stvari koje se vama dopadaju, koje zasluzujete bez razmisljanja da posustanete. Naravno, nece svako shvatiti vas stav, osecaj i nacin. Ja isto ne razumem neke ljude koji imaju svoj nacin zivota, koji deluje smesno. I uvek to napominjem, dan za danom, kao sto i meni napominju za moj nacin. To je kao, da vam predstavim na smesan nacin epske fantastike, kao razlika izmedju pesnika i ratnika koji se nalaze u ratu protiv neceg, nije ni bitno cega, mozda bolje reci da sluze istom cilju. Pesnik ce to sve nekako ulepsati, ici na svoj nacin, sto finije moze. Ratnik ce ici grublje, seci okolo, ponekad stati ispred pesnika da ga zastiti. Jedan drugog ne shvataju, nacin njihovog delanja do istog cilja, ali znaju da imaju isti cilj i da ce na kraju doci do njega. Ja znam da sam ratnik. I tako gledam na svet. Bio sam i ja pesnik, ali nisam bio dovoljno dugo da shvatim druge, jer kao pesnik nisam se nasao. Uvek nije bilo kako sam ocekivao. A sad kao ratnik, osecam se bolje, manje razocarano, jednostavnije. U srcu imam jos uvek onog pesnickog, ali ostalo je sve ratnicki. Pa, ne trazim da svi vole ratnike, ali mislim da je postovanje dobrodoslo. A i mislim da ratnici treba da postuju i pesnike, kao sto bih ja trebao. Da prihvatimo jedni druge, jer nismo neprijatelji, samo smo razliciti nacini zivota koji mogu naci neki sklad. Da nema ratnika, pesnik ne bi imao epove o herojstvu, delima, pobedama da pise. Da nije pesnika, ratnik ne bi doziveo spevove, pohvale, herojstvo itd koji pesnik ume lepo da ispripoveda. GODS OF WAR I CALL YOU. MY SWORD IS BY MY SIDE. I SEEK A LIFE OF HONOR. FREE FROM ALL FALSE PRIDE. I WILL CRACK THE WHIP. WITH A BOLD MIGHTY HAIL. COVER ME WITH DEATH. IF I SHOULD EVER FAIL. GLORY, MAJESTY, UNITY. HAIL! HAIL! HAIL!

Po prvi put cu se mozda zaliti na nesto sto nije vezano za prijatelje, ljubav i slicno. Mozda je to vise do mene... Ne znam sta da radim...problem je moj posao. Znam da svi mi kukamo, koji rade, kako nam kasne plate ili nije dovoljno visoka i tako dalje. Moja plata kasni 2 meseca...i uvek je dobijem tako u delovima. Ali to smeta...kad dobijem tako deo, nemam puno mogucnosti da ostvarim za sebe. Prosto, kad dobijem tako deo, ne znam kad cu dobiti ostatak. I onda ne mogu lepo da rasporedim svoje finansije. Ne znam sta da ocekujem, sta mogu da kupim, a da kasnije nemam problema oko novca. Kao sto rekoh, fali mi sad decembarska i januarska plata. Nije problem do shefa, firme...problem je sto nas slabo placaju. Ja sam radnik i tu nista ne mogu da uradim, sve je na shefu firme. Voleo bih da pricam s njim, ali to nece puno pomoci, i dalje ce biti isto. Da dam otkaz? Ne znam, tesko je i to. Navikao sam se na ovaj posao i nije od posla koji mrzim, gotivan je na neki nacin. Mozda je i samo prosto navika. Ali kako ja da imam entuzijazma za dalji rad, ako i sam shef kaze da ce mozda zatvoriti firmu za nekih godinu dana> A pored toga, trazi jos mesta gde bismo mogli raditi. Ali to je tako...nelogicno. Ako vec predajes, zasto se boris? Mozda bih trebao da nadjem novi posao. Nije ni to mnogo lako. Uglavnom je to sve preko veze, a oglasi...to je tek shou. Iskreno, mislim da su ti poslovi cisto izrabljivanje za neku mizernu platu...stvarno pomislim da zato i nude oglas. Ali to sa strane...nalazim se u dilemama posla. Stojim trenutno u mestu, jer ne znam koji je korak najsigurniji. Nisam od osoba koje nista ne urade u zivotu, koje se plase da rizikuju. Samo zelim da koracam sigurno. Postoje jos sitnica oko svega ovoga, ali kad bih poceo, ne bi bilo kraja, a neke od tih sigurno su gluposti uopste razmisljati o njima.

Mrzim ove dane...ne traju dugo srecom. Skroz sam bezveze. Bio sam dobro raspolozen celo prepodne....a sad sam u nekom kenjkavom raspolozenju. Mozda vise nekom frustriranom raspolozenju. Rastuzio sam se pricajuci s jednom osobom. Pominjali smo drugu osobu. Ta osoba je tu...i nije. Ne znam vise. Toliko toga se jos uvek u meni mesa, sva ta osecanja,poverenje...ne volim kad se ljudi udaljavaju od mene. Pogotovo ne osobe do kojih mi je stalo. Ja mozda ne umem da pokazem nekoj osobi da mi je stalo do nje, ali danas se pitam da li je i toj osobi bitno sad? Nalazio sam sigurnost, podrsku, savet sve...a sad...kao da postajemo stranci. Zasto? Zasto hoces da odes, kad znas koji je moj najveci strah?

Sestra mi je dosla iz Egipta...i donela mi malu statuu Anubisa :)

Muskarac iskazuje stvari kroz akciju umesto reci.
Ako je nesto tesko, ne dozvoljavaju da i drugi to osete...i ne zele da neko brine..zato i ne pricaju o takvim stvarima.
Ali...zato pokazu svoju slabiju stranu svojim devojkama, drugaricama i sestrama. Kad dodje do toga...trebalo bi da prihvate....i njihovu slabost i to sto ne govore puno o teskim stvarima...jer samo tako muskarci mogu da se oslone na devojke...

Pih...bas depresija....ne mogu ni da spavam zbog toga........